M2 deep stop in scuba diving DAN resarch.ppt
- 2. INSTRUKTOR M2 DEEP STOP Nova , stara, saznanja
- 3. dr Richard Pyle DEEP STOP Ričard Lorens Pajl je ronilac i ihtiolog koji radi na Havajima. Pajl je otkrio princip "Pajl zaustavlja" kada je radio dekompresiju posle mnogih dubokih ronjenja u potrazi za novim vrstama riba, i identifikovao je stotine novih vrsta. Autor je preko 130 publikacija
- 4. Pajl zaustavljanje je tip kratkog, opcionog dubokog dekompresijskog zaustavljanja koji izvode ronioci na dubinama znatno ispod prvog dekompresionog zastanka koju nalaže konvencionalni algoritam dekompresije, kao što su algoritmi za dekompresiju američke mornarice ili Bulman. Ime su dobili po Ričardu Pajlu, američkom ihtiologu sa Havaja, koji je otkrio da su ovi zastanci sprečili simptome umora posle ronjenja nakon dubokih ronjenja da bi prikupio uzorke ribe. Šema uspona je postala poznata kao Pajl zaustavljanja, ili DEEP STOP „duboka zaustavljanja“ od kasnih 1990-ih Ova zaustavljanja je razvio Pajl na osnovu ličnog iskustva, i imala su značajan uticaj na teoriju i praksu dekompresije u narednim godinama
- 5. NOVA, STARA, SAZNANJA O UTICAJU DEEP STOPA
- 6. Istraživanje opisano u ovom radu testiralo je hipotezu da je duboko zaustavljanje efikasno u prevenciji neurološkog DCS-a kod rekreativnih ronilaca. Marroni i saradnici primenili su gornju hipotezu na osnovu 1.418 normalnih rekreativnih ronjenja praćenih korišćenjem zatamnjenih ALADIN kompjutera „crne kutije“ Prekordijalni dopler mehurići su mereni u intervalima od 15 minuta do 90 minuta i ponovo 48 sati nakon poslednjeg ronjenja ili sa promenom visine. Zanimljivo, kao i kod drugih takvih Dopler studija, mehurići su se pojavili tek 30 ili 40 minuta nakon izrona. Nakon ponavljanja ronjenja, 85% ronjenja je proizvelo mehuriće, i iako je 18% bilo niskog stepena (tj. Spenserova skala od 1-2), 67% je imalo visoke ocene (tj. Spencerova skala od 3-4).
- 7. Registrovani su najozbiljniji znaci i nervni simptomi DCS-a, uključuju kičmenu moždinu sa poluvremenom tkiva od samo 12,5 minuta. HIPOTEZA: Smatra se da sadašnji režimii dekompresije ne dozvoljavaju dovoljnu eliminaciju gasa iz brzih tkiva, što dovodi do formiranja mehurića. Dalje, pretpostavlja se da će uvođenje dubokog zaustavljanja značajno smanjiti brzo formiranje mehurića u tkivu i neurološki rizik od DCS.
- 8. Pre ronjenja, parcijalni pritisci gasa u plućima, krvi i tkivima ronioca su u ravnoteži. Kako zaranjamo ravnoteža se narušava Faktori koji određuju koliko brzo tkiva dostižu ravnotežu su: 1. snabdevanje tkiva krvlju (perfuzija u ml krvi/100gm tkiva/min); 2. rastvorljivost gasa u tkivu u odnosu na njegovu rastvorljivost u krvi; 3. brzina kojom gas difunduje kroz tkivo; 4. temperatura tkiva (koja utiče i na rastvorljivost gasa i na difuziju stope, kao i regionalna perfuzija); 5. tkivni PCO2 (PtCO2) koji utiče na regionalnu perfuziju 6. lokalna potrošnja energije (koja je povezana sa opterećenjem i utiče na oboje PtCO2 i regionalnu perfuziju).
- 11. Sedamdesetih godina 20. veka razvoj Dopler tehnologije omogućio je istraživačima da izmere postojanje mehurića u telu ronioca. Dopler uređaji su to uradili očitavanje ultrazvučnog signala koji se reflektuje nazad od mehurića Kada se reflektuje signal primljen doplerom uređaj emituje cvrkutav zvuk. Naznačeni broj cvrkuta označava broj prisutnih mehurića. Otkriveno je da su mali mehurići, mikromehurići, bili prisutni nakon skoro svakog ronjenja, iako ronioci nisu imali stvarne simptomi dekompresijske bolesti
- 14. UVOD Procedure dekompresije i tabele su modifikovane mnogo puta u poslednjih 40 godina. Međutim, uprkos trenutnoj masovnoj upotrebi ronilačkih kompjutera, incidencija dekompresijske bolesti (DCS) se veoma malo promenila. Ovo može biti zato što kritični faktori, kao što su brzina uspona i plitka zaustavljanja, ne obezbeđuju dovoljno vremena za izdisanje dovoljno inertnog gasa tokom kritičnih faza dekompresije, što rezultira stvaranjem mehurića i pojavom DCS.
- 15. Ukupno 181 zaron je napravljen na 82 fsv (25 m) od strane 22 volontera. Izvršena su dva zarona od 25 min i 20 min, sa površinskim intervalom od 3 h 30 min i prema 8 različitih protokola brzine izrona. Brzine uspona od 10, 33 ili 60 fsv/min (3, 10, 18 m/min) su kombinovane bez zaustavljanja ili plitkim zaustavljanjem na 20 fsv (6 m) ili dubokim zaustavljanjem na 50 fsv (15 m) i plitko na 20 fsv (6 m) Najveći broj mehurića (8,78/9,97), koristeći Spencerovu skalu (SS) i proširenu Spenserovu skalu (ESS), bio je sa najsporijom brzinom izrona.
- 16. METOD Ronjenja su izvršila 22 dobrovoljna rekreativna ronioca. Nakon čitanja i potpisivanja obrasca informisanog pristanka, koji je isključio trudnoću iz studije, roniocima je naloženo da ispune svaku od 8 mogućih kombinacija brzine izrona sa ili bez dekompresijskih zaustavljanja. Ronjenja su obavljena tokom 8 odvojenih vikenda, bez ronjenja između, i uključivala su zaron od 25 m (82 stope) u trajanju od 25 minuta, nakon čega je usledilo ponavljanje ronjenja do 25 m (82 fsv) tokom 20 minuta nakon površinskog intervala od 3 sata i 30 minuta. Propisane brzine uspona bile su 3, 10 i 18 m/min, sa ili bez zaustavljanja od 5 minuta na 15 i 6 m. Profil uspona od 18 m/min bez zaustavljanja je namerno isključen iz bezbednosnih razloga.
- 17. Većina ispitanika je završila svih 8 profila. Dva ronioca su isključena pre završetka petog profila, zbog trudnoće. Nekoliko ronilaca je izostavilo ponavljajući profil ronjenja zbog osećaja prehlade ili zbog nepovoljnih uslova na moru. Prikupljeni su sledeći podaci: 24 zarona za profil 1-1R; 25 zarona za profil 2-2R; 27 zarona za profil 3-3R; 26 zarona za profil 4-4R; 26 zarona za profil 5-5R; 25 zarona za profil 6-6R; 14 zarona za profil 7-7R; i 14 zarona za profil 8-8R. Sve u svemu, obavljeno je 181 zaron sa 1086 Doplerovih očitavanja.
- 19. Ovo je takođe pokazalo najveće opterećenje tkiva od 5 minuta i 10 minuta od 48% i 75%. Najniži rezultati mehurića (1,79/2,50) bili su sa brzinom uspona od 33 fsv (10 m/min) i zaustavljanjem na 5 minuta na 50 fsv (15 m) i 20 fsv (6 m). Dakle, uvođenje dubokog zaustavljanja značajno je smanjilo Dopler detektovane mehuriće zajedno sa tenzijom gasova u tkivima od 5 i 10 minuta, što ima implikacije na smanjenje incidencije neuroloških DCS kod ronilaca. U skladu sa hipotezom, otkriveno je da je prisustvo mehurića direktno povezano sa kritičnom prezasićenošću u bržim tkivima (5 do 20 minuta) pre nego u sporijim tkivima. Takođe je u skladu sa hipotezom da su brza tkiva kontrolisala uspon, što je vodeće tkivo brže (tj. 5 prema 10 minuta; 10 prema 20 minuta), tako je rastao broj mehurića.
- 20. Najveći broj mehurića pronađen je kod ronilaca koji koriste najsporiju brzinu izrona, dok je najmanji pronađen kod ronilaca koji koriste brzinu izrona od 10 msv/min (33 fsv/min) sa 5-minutnim zaustavljanjem na 15 m/50 ft i 6 m/20 ft. Ovi ronioci su pokazali skoro polovinu opterećenja mehurićima kontrolne grupe 5 minuta nakon ronjenja i 70% opterećenja manje mehurićima na 10 minuta nakon ronjenja.
- 21. Undersea Hyperb Med. 2008 Jan-Feb P B Bennett 1 , A Marroni, F J Cronje, R Cali-Corleo, P Germonpre, M Pieri, C Bonuccelli, M G Leonardi, C Balestra U našem prethodnom istraživanju, DEEP STOP od 5 minuta na 15 msv (50 fsv), pored tipičnog plitkog zaustavljanja od 3-5 minuta, značajno je smanjio prekordijalne dopler detektljive mehuriće (PDDB) i tenziju gasova u odeljku brzih tkiva tokom dekompresije iz ronjenja od 25 msv (82 fsv); optimalna brzina uspona bila je 10 msv (30 fsv/min).
- 22. Od objavljivanja ovih rezultata, nekoliko agencija za rekreativno ronjenje preporučilo je empirijska vremena zaustavljanja koja su kraća od 5-minutnih zaustavljanja koje smo koristili, zaustavljanja od samo 1 min (duboka) i 2 min (plitka). U našoj sadašnjoj studiji, razjasnili smo optimalno vreme za zaustavljanje merenjem PDDB sa nekoliko kombinacija dubokih i plitkih vremena zaustavljanja nakon pojedinačnih i ponavljajućih zarona u otvorenoj vodi do 25 msv (82 fsv) u trajanju od 25 minuta i 20 minuta; brzina uspona je bila 10 msv/min (33 fsv).
- 23. Među 15 profila, vreme zaustavljanja se kretalo od 1 do 10 min za duboka zaustavljanja (15 msv/50 fsv) i plitka zaustavljanja (6 msv/20 fsv). Zaroni sa dubokim zaustavljanjima od 2 1/2 min dali su najniže PDDB rezultate - kraći ili duži duboki zaustavci su bili manje efikasni u smanjenju PDDB. Rezultati potvrđuju da je duboko zaustavljanje od 1 min prekratko – dalo je najviše PDDB rezultate od svih zarona. Takođe smo procenili plitko vreme zaustavljanja od 5, 4, 3, 2 i 1 min dok smo zadržali fiksno vreme od 2,5 min za duboko zaustavljanje; produženo vreme do 10 min na plitkom zaustavljanju nije dodatno smanjilo PDDB.
- 24. Iako se naši nalazi ne mogu ekstrapolirati izvan ovih profila ronjenja bez daljeg proučavanja, preporučujemo duboko zaustavljanje od najmanje 2 1/2 min na 15 msv (50 fsv) pored uobičajenih 6 msv (20 fsv) tokom 3-5 minuta za ronjenja na 25 metara od 20 do 25 minuta da smanjite PDDB. Prekordijalne dopler detektljive mehuriće (PDDB)